Švedski standard je…
Predrag DragosavacPredrag Dragosavac

”Hladno, ali standard”, bio je još jednom naslov u srpskim novinama, ovaj put uz vest da je Švedska zauzela prvo mesto među 162 zemlje rangirane na osnovu Good Country Indexa, kojim se na osnovu 35 indikatora (uglavnom raznih agencija Ujedinjenih nacija) meri pozitivan doprinos države načinu života, prosperitetu, jednakosti, zdravlju, blagostanju, kao i pozitivan odnos prema drugim državama, planeti itd.

Mada je duhovita opaska iz filma ”Lepa sela, lepo gore ušla” ušla u široku upotrebu da se, eto, citira i u medijima, ni ovaj put se nije otišlo korak dalje u objašnjenju – šta je stvarno “švedski standard”? Kad se potegne o tome, obično se završi i bez pravog započinjanja: To može tamo, ne može ovde; mi smo ovakvi, oni su onakvi… A baš ta priča je interesantna, jer niti je ”švedski standard” pao s neba, niti se toliko ogleda u veličini plate i besnim kolima; mnogo više je tu reč o temeljnoj postavci opšteg dobra i kvaliteta života.

I u ovoj najnovijoj rang-listi, Švedska se najbolje kotira u četiri kategorije – jednakost, blagostanje, zdravlje, prosperitet – što su manje-više sve tekovine socijalne države ili države blagostanja

Globalna bujica neoliberalizma i ovde je štošta srušila, ali socijalna država nije razvaljena u paramparčad kao u zemljama bivše Jugoslavije. Tekovina socijalne države u Švedskoj je, i posle svega, više nego bilo gde drugde i to se, gle čuda, u ovim i sličnim rangiranjima ispostavlja kao kvalitet.

Zato švedski standard pre svega ostalog znači – postojanje i poštovanje opšteg dobra i elementarne društvene solidarnosti. To je kohezivno tkivo društva. U švedskoj filozofiji politike i društva, poštovanje opšteg dobra i elementarne društvene solidarnosti granica je između preddruštvenog i društvenog stanja. Pre dogovora između rada i kapitala, odnosno sindikata i industrijalaca (kapitalista), i Švedska je bila siromašna, podeljena dubokim unutrašnjim konfliktima, a iseljavanje u svet masovno.

Suština tako definisanog švedskog standarda jeste u stalnom traženju i pronaleženju balansa koji, s jedne strane, svakom pojedincu omogućava pristojan i dostajanstven život, a, s druge strane, ne sputava preduzeća i kompanije koji teže rastu

Drugim rečima, Švedska je kapitalistička zemlja, ali švedski kapitalizam podrazumeva zadovoljavanje (bar) minimalnog interesa svih; ne zasniva se na beskrupuloznom izrabljivanju radnika dok ovaj ne pukne, nego taj radnik ima svoja zagarantovana prava, kao i mogućnost da živi pristojno, a i da poživi. Zadovoljavajuće rešenje te jednačine kao rezultat daje lojalnost prema državi.

Sledstveno tome, švedski standard su i emancipovani radnici, verovatno najemancipovaniji na svetu. Premijer Stefan Luven je zavarivač, ali je doktor nauka za 99% svojih kolega po svetu; sa srpskim kolegama i doktorantima da ga ne poredim. Moj stokholmski drugar Ilhan taj segment fenomena opisuje na svoj način:  ”Električari, vodoinstalateri, građevinci, stolari, smetljari…svi istetovirani, u radnim odelima, jedu suši sa štapićima…” Na dobijene komentare, odgovara malo širom elaboracijom: ”Penziono, zdravstveno, godišnji odmor – sve plaćeno. Svaki minut ekstra – duplo plaćen. Nema nikog iznad da se nad njima iživljava. Svaka letva i šaraf na mjestu, samo se po šemi radi i niko se nikom u posao ne miješa, pa nema ni stresa…dva sušija i oni su ko bomba. A tek ova gospoda – kad hoda zemlju ne dodiruje…” Može to da se definiše i na druge načine, ali Ilhan sažima suštinu.

Švedski standard su i jednostavnost, nerazmetljivost, skromnost

Stambene zgrade i stanovi u kojima živi većina ljudi veoma su jednostavni. Mnogi podsećaju na novobeogradske blokove, Konjarnik ili Karaburmu, s tom razlikom da se zgrade i zelene površine oko njih održavaju i da se o njima vodi računa, tako da i posle više decenija izgledaju novo, očuvano i čisto. U stanovima, čak i kod onih koji su zaista imućni, nema napucanosti. Funkcionalni minimalizam je opšte mesto. Mnogi uopšte nemaju automobile, već na posao idu biciklima. Nemati auto je i statusni simbol, a i izraz političkog stava. Na sličan način kao što stanari zgrade ”dele” veš-mašine u zajedničkoj prostoriji za pranje veša (zakazuje se unapred i u principu nema problema), tako može da se deli i auto, kome je i kad auto potreban.

Švedski standard su aktivni i angažovani građani

Da bi opstali u retko naseljenim oblastima sa nezgodnom klimom, pojedinci su od pamtiveka morali da se udružuju i organizuju. I ovde postoji ono šala-pitanje ”Šta prvo uradi troje Šveđana kad se zadese na pustom ostrvu? Odgovor je: ”Osnuju udruženje.” Troje ljudi je dovoljno. Švedska je kapilarno premrežena udruženjima. U zemlji od devet i po miliona stanovnika ima oko 200 hiljada udruženja. Ona su osnova i demokratije, ali i države, pošto je država nastala ”odozdo”, kao ugovorna tvorevina čija je svrha da bude u službi pojedinca.

Švedski standard je država kao servis pojedinca

Država koja nije balast, neprijatelj, derikoža, parazit, trut, nego ”subjekat” koji se trudi da stvori i održi ekvilibrijum unutar zajednice i teritorije kojom upravlja i da svima podjednako omogući ujednačen razvoj. Nije nametnuta spolja, nekom stranom intervencijom i okupacijom, niti je uzurpacijom iznutra postala plen pljačkaške i korumpirane političke klike otuđene od građana.

Švedski standard je i švedska statistika.

Šveđani su na nju jako ponosni, slično kao i na svoj minimalistički dizajn. Statistika im nije dika u smislu da slika što neko poželi; ona je funkcionalni skener. Na osnovu neulepšanih rezultata skeniranja kreira se politika. Suština švedske politike ista je kao i na drugim mestima – šta i kako se oporezuje i kako se ta sredstva dalje raspodeljuju i za šta se koriste. Jedina razlika je u tome što je to ovde jasno i transparentno, nema zamagljivanja. Svake jeseni, kad počne parlamentarna rasprava o godišnjem budžetu, u njoj učestvuju bukvalno svi.

Svako ko se bavi kućnim budžetom i svakodnevnom matematikom života u ”domaćinstvu” smatra se pozvanim i kompetentnim da u toj raspravi učestvuje. Jer, budžet države koja je servis građana, tiče se svakog građanina i o njemu ne odlučuju samo ”eksperti”, makar to bili i lumeni kalibra Dinkića, Đelića ili Jorgovanke Tabaković.

Švedski standard je i permanentno obrazovanje i usavršavanje

Ne samo da zemlja ima najveći procenat ljudi u sistemu obrazovanja u uzrastu do 25 ili 30 godina, nego i u onom od 30 do 99 godina. Poredak se temelji na obaveštenom i obrazovanom građaninu, svesnom svojih prava i odlučnom da svoja prava koristi, ali i brani, ako je i kad je potrebno.

Švedski standard su, na kraju i na početku svega, prilično zdravi i pravi građani.

Ljudi dosta hodaju, voze bicikle, bave se sportom; količina stresa koja se svakodnevno upija znatno je manja, a prosečna dužina godišnjeg odmora ili roditeljskog odsustva znatno veća nego u drugim sredinama. Rezultat svega toga je duži rok trajanja pojedinaca i pojedinki. Ilhan zato upozorava: ”Drugari, ako nekada dođete u Stokholm i napalite se na dame gledajući ih s leđa, provjerite dobro, može da bude bakica od 70, 80 godina…”

Predrag Dragosavac


Odgovorite

Morate biti prijavljeni da ostavite komentar.